Važnost digitalizacije filmskog nasleđa
Dragocenost digitalizacije filmskog nasleđa je višestruka. Vredni resursi naše znamenite filmske prošlosti ostaće autentični i dostupni svim generacijama
Značaj digitalizacije filmskog nasleđa je višestruk. Postoje zakoni koji nekoj državi i narodu trebaju kao što vernicima treba nafora. Kao što im treba pričest. Kao što im je neophodan spasonosni lek. Zakon o filmskom i ostalom audio-vizuelnom nasleđu je ta lekovita tvar, taj blagotvorni melem.
Iako su svi zakoni bitni, zakon koji spasava srpsko filmsko i drugo audio-vizuelno nasleđe od potpunog zaborava i daje mu priliku za novi život, u čijem sam donošenju učestvovao, kao narodni poslanik https://www.youtube.com/watch?v=SyTMxKrJetU, jedan od najvažnijih od uvođenja višestranačja. Ne u materijalnom smislu! On ne štiti blaga koja se rukama mogu obgrliti. https://www.politika.rs/sr/clanak/572099/Pogledi/Zastita-blaga-koje-se-rukama-ne-moze-obgrliti. On promoviše vrednosti koje čuvaju duh srpske umetnosti. A duh, kako Hegel kaže, obuhvata najveće vrednosti u kulturi jednog naroda. I baš zato je zakon značajan. Upravo zahvaljujući njemu digitalizaija naših najvrednijih filmova, drama, reportaža i dokumentaristike biće obavezna.
Digitalizacija štit od prolaznosti
Ukratko, on omogućuje da najkvalitetnija dela srpske kinematografije, te, što bi rekao Miloš N. Đurić, “neobično fine studije ljudske duše” dobiju nov život i budu sačuvane od propadanja. I zaborava. Naime, zakon je imperativ koji obavezuje da izavnredno vredni resursi naše znamenite filmske i dramske prošlosti ostanu autentični i dostupni svim generacijama, danas, i u budućnosti. On je štit istine. Bedem svim pogubnim uticajima holivudizacije.
Da pojasnim. Nove generacije ne znaju ko je Aleksandar Petrović, ali znaju ko je Ves Krejven. Takođe, ne znaju ko je Lola Đukić ali znaju ko je Gaj Riči. Ne znaju ko je Živojin Pavlović, ali znaju ko je Lesli Nilsen. Nisu gledali Seobe, ali jesu Igru prestola. Nisu gledali Baladu o svirepom, ali jesu Igre gladi. Nisu gledali Kad budem mrtav i beo, ali jesu Goli pištolj. Nisu gledali Marš na Drinu, ali jesu Stravu u ulici brestova.
Novi vek, vek društvenih mreža, rilsova, mimova, postova, tvitova, odneće pobedu samo ako potpuno ugasi i skloni vrednosti 20 veka
Mada danas ne izgleda tako, nisu srpski filmski stvaraoci oduvek bili epigoni najgorih vrednosti Holivuda. Imali su Srbi časno kolo vezilja na skupom ćilimu svetske filmske kulture. Imali su apostole, koji su bili uzori Evropi i Holivudu. Vladimir Pogačić. Aleksandar Petrović. Lola Đukić. Puriša Đorđević. Dušan Makavejev. Slobodan Šijan. I mnogi drugi. Imali su radio i TV drame svetske klase, za koje su scenarija pisali Kiš, Pekić, Mihiz, Pavić, Meša Selimović, Mirko Kovač, Aleksandar Tišma, i drugi velikani srpske književnosti. Njihova dela nisu prevaziđena u umetničkom smislu. Pregazila ih je tehnologija! I zato je Zakon o filmskom i ostalom audio-vizuelnom nasleđu važan.
Filmska kulturna baština
Bez digitalizacije, svaki film, svaki tonski zapis postao bi nečujni krik prošlosti. Nevidljivi epitaf. Stećak. Šta je društvo bez živih uspomena? Novi vek, vek društvenih mreža, rilsova, mimova, postova, tvitova, odneće pobedu samo ako potpuno ugasi i skloni vrednosti 20 veka. Film, radio i TV drame i drugi fonogrami su zlatna vrednost 20 veka. Naš 21 vek je vek IT tehnlogija. Vek interneta. Ono čega nema na Guglu i Jutjubu, ne postoji. Samo kad sve postane videoklip, ne duži od dva minuta, kad sve što se proizvede u Srbiji bude ličilno na Holivud, HBO, MTV, srpski originalni doprinos svetskoj kinematografiji biće mrtav. Bez uvida u svedočanstvo vremena budućnost može postati krivotvorena. Fihte lepo kaže: – Tamo gde je sav život izbledeo u tuđu istoriju, mora isto tako da iščezne i mišljenje. A ovaj zakon je brana tome.
Velikani filma
U suštini, digitalizacija će omogućiti da se bez straha da će biti oštećeni, ili uništeni, najvredniji filmovi, drame, izuzetni koncerti, izvrsne pozorišne predstave, odsudni istorijski događaji ponovo emituju. Zato sam glasao za njega. I zato pišem o njegovom značaju, mada znam da nijedna reč nije dovoljno uglađena da se oda adekvatna počast velikanima filma. Nema tih stilskih bravura koji mogu biti dovoljno rafinirana odbrana srpskog filmskog nasleđa. https://olorinpress.rs/blog
I najzad, zanimljivo je da o usvajanju zakona nije bilo ni jedne jedine reči u medijima. Istini za volju, nema iznenađenja! Njih interesuje samo skandal. Samo suze, znoj i krv. Istovremeno, još je zanimljivije da za zakon nisu glasali ni radikalni desničari ni levi liberali. Prvi, jer ne razumeju. Drugi zato što su opčinjeni mitovima o multikulturalizmu, globalizmu, mondijalizmu, kospomolitizmu. Kosmopolitizam je izuzetna vrednost. Međutim, moguć samo ako prethodno poštuješ samog sebe, svoj narod i svoju kulturu.
– Svaki kosmopolita potpuno nužno, posredstvom svoga ograničenja putem nacije, postaje patriota, a svako ko je u svojoj naciji najsnažniji i najbodriji patriota, baš je zato najbodriji građanin sveta – piše Fihte.
Bez digitalizacije, svaki film, svaki tonski zapis postao bi nečujni krik prošlosti. Nevidljivi epitaf. Stećak. Šta je društvo bez živih uspomena?